Vesti o ukucanima

....

Sigurno bih bila u prokletom automobilu satyrday 5 januar
Kako su bili lepi kada su ponovo ušli u kuću. Svi u belom, kao anđeli. Srećni, nasmejani i po zadatku nemi. Ko bi pomislio da će zanemeti zauvek i otići u tamu... Nedelju dana ranije kako sam se samo nadala da ću izaći iz kuće. Da je bilo tako, i ja bih sigurno bila sa njima u tim prokletim kolima... - rekla je u ispovesti za „Blic“ Suzana Pavlović, bivša ukućanka „Velikog brata“.
Njenih troje bliskih prijatelja, takođe bivših ukućana „Velikog brata“, Elmir Kuduzović (26), Zorica Lazić (24) i Stevan Zečević (24), poginuli su 28. decembra uveče u nesreći kod Obrenovca. Suzana je tada bila u kući, a priseća se trenutka kada je saznala za tragediju.

- Čekali su me rodbina, ljudi iz organizacije, psiholog, lekari. Rekli su mi: „Budi hrabra, bila si u kući najpribranija, sada budi jaka“. Prvo sam pomislila da se nešto desilo mojima. A onda su mi rekli.
Nisam mogla da dišem. Odneli su me do auta. Posle se slabo čega i sećam - govori Suzana koja dva dana nakon što je napustila kuću nije progovorila ni reč.

Suzana kaže kako danima ne može da izbriše potresne slike sa sahrana svojih prijatelja.

- Dan za danom. Sa sahrane na sahranu. Idem, a ne mogu da idem. Trudiš se da budeš jak, ali teško je. Gledam u njihove roditelje, braću, pa skupljam snagu da ne plačem. Toliko tuge na jednom mestu... Tanja je pala u nesvest. Na Zekinoj sahrani nisu mi dozvolili da prisustvujem ukopu. Elmirova majka želela je da se ja poslednja oprostim od njega. Zoka, moja kraljica, kako je bila lepa... Život ih je uzdigao visoko, a onda im uzeo sve. Ona prokleta kuća - govori Suzana.

Neprekidno joj zvoni telefon. Zovu je Tanja Obradović, Zekin brat Marko, prijatelji. Teše je i raspituju se da li je spavala, jela.

- Ne mogu da podnesem da budem sama. Ljudi me zovu, na ulici me zaustavljaju, izjavljuju mi saučešće, grle, teše me. To mi zaista mnogo znači. Ipak, volela bih da negde pobegnem i pustim da bol prolazi. Znam da vreme ne može da stane i da život mora da ide dalje. Ne znam kako će moj život izgledati posle svega. Znam samo da nikada više neću biti ista - kaže Suzana Pavlović i pali cigaretu za cigaretom, pokušavajući da mobilnim telefonom pozove Elmirovu majku Zlatu.

Zlata je, međutim, još u šoku i kako kaže njen mlađi sin Almir Kuduzović, ne može da priča ni sa kim. Stalno plače, kao i otac, sestra i on. Ne mogu da se pomire s tim da je Elmir poginuo. Sa njima u Gračanici kod Tuzle je i Slaviša Lakić, Elmirov najbolji drug iz kuće „Velikog brata“, koji posle tragedije, kako kaže Almir, „ne može da dođe k sebi“.

- Elmir i Slaviša postali su nerazdvojni još u kući. I posle izbacivanja nastavili su da se druže, a planirali su i da se okume. Na Elmirovoj sahrani Slaviša je bio, takoreći, u bunilu, morao sam da ga šamaram ne bih li ga malo osvestio - priča Almir.

Sahrani su prisustvovali svi bivši ukućani „Velikog brata“. Pored porodice, nesreću su najteže podnele Tanja Obradović i Suzana Pavlović.

- Tanja čak pet dana nije okusila hranu. Stalno je bila pod lekovima. Na sahrani je pala u nesvest, pa je dolazila i Hitna pomoć - kaže Almir.

Almir ne veruje da je Elmir bio pijan kada je preuzeo volan.

- Bio je veoma savestan i ne bi sebe ni druge doveo u opasnost. Možda su pred put u Loznicu popili po jedno piće, ali sigurno ne više. Bivši ukućani koji su te večeri bili sa njim rekli su mi da nisu imali vremena za opuštanje i provod u Beogradu - kaže za „Blic“ Almir Kuduzović.

Sudbina me spasla od smrti, kaze Slavisa
Autor Administrator
Tuesday, 08 January 2008
Dvadesetdevetogodišnji momak iz Prijedora Slaviša Lakić, jedan je od retkih ukućana ovogodišnjeg serijala "Velikog Brata" koji nije krenuo put Loznice te nesrećne večeri. Ekskluzivno...
Ekskluzivno za Kurir otkriva detalje vezane za kobno veče, ali i dane koji su usledili. Sudbina je htela da ostane živ, ali i da svoje najbolje prijatelje Zeku, Zoricu i Elmira isprati do večne kuće. Zatekli smo ga u domu Kuduzovića, gde od sahrane svog drugara provodi dane pokušavajući da rečima uteši neutešne roditelje. Bol i tuga su mu poslednjih nedelju dana jedini prijatelji, ali i pored toga, izašao nam je u susret te smo se osvrnuli na događaj koji će pamtiti dok je živ...
Gde si trenutno i kako se osećaš?

- U Bosni sam. Od sahrane, sve ovo vreme sam kod Elmirovih roditelja. Tuga je velika. Ne znam ni kada ću kući, ni kada ću videti svoje, jer želim da ispoštujem sve daće koje će davati Elmiru, pa se nadam da ću u neko dogledno vreme zagrliti majku.

Gde te je zatekla vest o Zekinoj, Elmirovoj i Zoričinoj smrti?

- U našem iznajmljenom stanu u Beogradu. Šok je neopisiv. Sećam se kao kroz maglu da sam plakao, vrištao, lupao sve po kući... Užas... Nisam gledao gde udaram, ali bol u duši, u telu, nije prestajala i ne znam kada će.

Obdukcijom je ustanovljeno da krivac za nesreću nije Elmirovo alkoholisano stanje. Ali, spekuliše se da nije smeo da seda za volan jer mu je vid bio veoma slab?

- Ma, to su gluposti! On jeste imao slabiji vid, ali to nikako nije moglo da prouzrokuje nesreću. Jer, dioptrija mu je bila 0,5, tako da ništa slabije nije video od ostalih. Video je super, samo mu noć nije odgovarala kao dan. Ljudi hoće pošto-poto da nekog okrive, ali krivca nema, sudbina je takva... Možemo danima pričati o tome i razrađivati razne teorije, ali sudbina je tako namestila.

Od koga je potekla ideja da gostujete po klubovima kao specijalni gosti i tako zaradite džeparac?

- O tome ništa ne znam. Nemam pojma da je takav dogovor uopšte postojao! Nisam pošao sa njima u Loznicu jer mi se nije išlo. Mislio sam: "Šta ću ja da se sad cimam do tamo!" Jednostavno, nije mi se dalo! Bio sam sav nikakav za putovanje. Ali, na primer, išao sam u Prijepolje isključivo jer su gosti kluba hteli da nas vide. Pri tom, za pojavljivanje tamo ni ja niti bilo ko od nas nije uzeo žutu banku. Najvažnije nam je bilo da nam bude lepo, da se fino provedemo, da se zezamo. A nigde nismo "gostovali" da bismo zarađivali i stojim iza toga! Sudbina je to... Ona je njih poslala u smrt, a mene je spasla...

Pošto si kod Elmirovih roditelja, da li je njihova bol bar malo minula?

- Ljudi su se kao malo vratili u normalu, ali nisu ni približno oni koje sam znao pre nesreće. Izgubljeni su, bol je prisutna jer dete ne može tako lako da se preboli.

Vas dvojica ste planirali da budete kumovi. Da li je moguće da se za tako kratko vreme toliko zbližite?

- Naravno! Brzo sam ga zgotivio, jer je bio takav. Njega su voleli svi koji su ga znali. Kada sam i ja napustio kuću, postali smo bukvalno nerazdvojni. Zajedno smo jeli, spavali, zajebavali se... i to sve jedan uz drugog. Ni ja nisam verovao da za kratko vreme može da se rodi jako prijateljstvo, ali desilo se... ali ono je, nažalost, prekratko trajalo. Zato mi je njegova smrt izuzetno teško pala...

Kako su se ljudi iz "Emoušna" ponašali u celom slučaju?

- Super! Ispali su fer! Ana je bila na sahranama...

Tebe nigde nisu spomenuli, sem da si bio na Elmirovom pogrebu?

- Bio sam na sve tri sahrane, a da l' će spominjati ili neće, manje je bitno. Na Elmirovoj sam nosio suzu, na Zoričinoj držao Suzanu, na Zekinoj bio uz Marinu... To je sada nebitno...

O čemu sada pričate kad se čujete sa ostalim ukućanima?

- Mnogi su još uvek u totalnom šoku, pa se slabo i čujemo. Na sahranama smo se videli, ali ništa nismo progovarali. Samo smo se ljubili i plakali. Rasplaču se oni, rasplačem se ja. Tuga je svakog od nas dotukla. Nikog ne zovem sa posebnim razlogom, sem da čujem kako su...

Da li si se nekada pokajao što si se prijavio za ovaj rijaliti šou, posebno posle nesreće?

- Ne! Jer, nikad se u životu ni za šta ne kajem. Ući u kuću od 17.000 ljudi je uspeh, a Elmiru je to bila životna želja... samo da uđe... Inače, da znamo gde nam je sudbina smestila kraj - tamo nikada ne bismo išli.

Deset godina si proveo u Danskoj. Nameravaš li tamo da se vratiš?

- Za sada ne znam ni kad ću u Prijedor, a kamoli dalje. Ništa ne znam... Kada vremenom dođem sebi, videću šta ću.